26. 12. 2008.

Seljačka pijaca protiv supermarketa

…Konkurentnost lokalne seljačke pijace zasniva se na smanjivanju broja posrednika između (uglavnom malih) primarnih proizvođača i kupaca hrane – čime se prodajne cene hrane smanjuju do nivoa održivosti njene dalje proizvodnje…
…Osnovni cilj malih proizvođača hrane (paora) nije dostizanje što većih kratkoročnih profita u njenoj proizvodnji (profitability) već dugoročna održivost njene proizvodnje (survivability) – i to je osnovna razlika između velikih trgovina hranom i lokalne seljačke pijace…

Prema savremenom konceptu Održivog razvoja u oblasti poljoprivrede, lokalna seljačka pijaca (farmers market, local market, green market) predstavlja oblik održivog tržišta hrane zato što on istovremeno uključuje, odnosno omogućava, i održivu proizvodnju hrane na lokalnom nivou – što nije primarni cilj supermarketa, odnosno velikih trgovinskih lanaca. Među njima postoji niz značajnih razlika:

Veliki trgovinski lanci su na prvom mestu usmereni ka postizanju što većih kratkoročnih profita, koji se u najvećoj meri ostvaruju uvozom roba iz područja gde je trzišna cena hrane niža, i oni ne vode računa o održivosti lokalne proizvodnje hrane. U uslovima kada bogate zemlje visoko subvencionišu domaću proizvodnju hrane ona na taj način postaje konkurentnija u izvozu na tržista gde su državne subvencije u poljoprivredi manje, pa samim tim domaće cene hrane ne mogu da konkurišu uvoznim. U uslovima uvoza jeftinije hrane iz država koje ne subvencionišu proizvodnju hrane u većoj meri, profitabilnost velikih trgovinskih lanaca zasniva se na jeftinom transportu roba iz udaljenih područja, odnosno zavisi od jeftine energije za transport – čime su veliki trgovački lanci potpuno zavisni od cena nafte.

Velike trgovine se isto tako u najvećoj meri oslanjaju na velike farme, koje proizvode hranu uz korišćenje industrijskih metoda proizvodnje (mehanizacija, mineralna đubriva, pesticidi, monokulturna proizvodnja) i čija konkurentnost isto tako zavisi od niskih cena nafte. Ako se i ostavi po strani sumnjiv kvalitet hrane koja se dobija od ove proizvodnje (zbog sadržaja pesticida), ova proizvodnja utiče na ubrzano opadanje plodnosti zemljišta pa se zato Industrijska poljoprivreda ne može uvrstiti u održiv način proizvodnje hrane.

Cene hrane svakako zavise i od trgovinskih marži prodavaca hrane koje određuje njihov položaj (eventualno monopol) na lokalnom tržištu kao i obim prodaje (veličina). Treba ipak reći da je ovaj poslednji faktor značajan samo u slučaju konkurentnosti među preduzećima koja se isključivo bave trgovinom – što nije slučaj sa trgovinom na seljačkoj pijaci.

Lokalna seljačka pijaca je jednostavan, hiljadama godina star oblik tržišta, korišćen pretežno od malih farmera, koji je svoju održivost dokazao kroz istoriju. Osim osnovne karakteristike da se zasniva na zakonu ponude i tražnje, on uključuje osnovni princip održivosti – da se od prodaje poljoprivrednih proizvoda može obnoviti njihova proizvodnja u lokalnom okruženju.

Konkurentnost lokalne seljačke pijace se zasniva na smanjivanju broja posrednika između (uglavnom malih) primarnih proizvođača i kupaca hrane – čime se prodajne cene hrane smanjuju do nivoa održivosti njene dalje proizvodnje.

Tradicionalni pristup malih farmera u odnosu na proizvodnju i prodajne cene hrane je drugačiji od onog kod velikih proizvodnih i prodajnih sistema - i zasnovan je na principima održivosti: Osnovni cilj malih proizvođača hrane (paora) nije dostizanje što većih kratkoročnih profita u njenoj proizvodnji (profitability) već dugoročna održivost njene proizvodnje (survivability) – i to je osnovna razlika između velikih trgovina hranom i lokalne seljačke pijace.

Zato se može reći da je lokalna farmerska pijaca sistem distribucije hrane (prodaje) manjeg stepena složenosti koji je otporniji i manje zavistan od niza spoljnih faktora koji veoma mnogo utiču na velike i složene sisteme hrane. Njegova rudimentarnost u znatnoj meri smanjuje uticaj nakupaca hrane, bankarskih kredita za obnavljanje proizvodnje, spekulativni uticaj globalnog finansijskog tržišta na cene hrane kao i uticaj niza drugih posrednika koji se ugrađuju u cene hrane čime dovode do njihovog rasta.

Lokalizacija hrane je jedan od osnovnih principa Održive poljoprivrede koja se ne odnosi samo na poljoprivrednu proizvodnju, već zahteva i odgovarajući sistem distribucije – pa je zato seljačka pijaca (farmers market) komplementarni sistem prodaje hrane u održivoj poljoprivredi.

Nacionalni informacioni sistem za održivu poljoprivredu SAD (National Sustainable Agriculture Information Service - attra.ncat.org/attra-pub/sustagintro.html) jasno označava specifičnost održive poljoprivredne proizvodnje u odnosu na industrijsku proizvodnju:

“… farme su biološki sistemi, ne mehanički, i oni počivaju na socijalnom kontekstu koji je drugačiji od onog kod industrijskih preduzeća…

…Naglaskom na visokoj proizvodnji, model industrijske poljoprivrede je doveo do degradacije plodnog zemljišta i vode, smanjenja biodiverziteta koji je ključni elemenat sigurnosti poizvodnje hrane, povećao domaću zavisnost od uvoza nafte, i stavio sve više zemlje u ruke sve manjeg broja ‘farmera’ što je osakatilo ruralne zajednice…”

Uvođenje sve većeg broja velikih trgovačkih lanaca na domaće tržiste da bi se njihovom konkurencijom smanjile cene hrane je zapravo samo više jednog istog – što eventualno može da smanji cene hrane u kraćem vremenskom periodu ali po cenu uništenja domaćih proizvođača i onog što se danas podrazumeva pod terminom ‘suverenost hrane’. A bez suverenosti hrane teško je održati suverenost države.

Prava konkurencija na tržištu koja bi omogućila održivost domaćeg sistema hrane je zapravo konkurencija između velikih i malih proizvođača i prodavaca, odnosno između onih koji koriste manje uvozne nafte i ispuštaju manje gasova sa efektom staklene bašte a koriste više domaće energije iz obnovljivih izvora i onih koji ne mogu bez uvozne nafte; između onih koji ostvaruju veće kratkoročne profite ali ne znaju kako će sutra kad nafta poskupi i onih čija proizvodnja ima karakter održive, dugoročne proizvodnje koja je u stanju da se izbori sa izazovima koje donosi ovaj vek.

Iako lokalna pijaca ne može da ponudi sve vrste hrane koje zahtevaju viši stepen obrade, trebalo bi, u cilju smanjivanja cena hrane, pomoći izgradnju malih seoskih pogona u kojima se može dostići veći stepen obrade hrane tj. veća i raznovrsnija ponuda hrane od strane malih proizvođača i porodičnih farmi. Agilnijim pristupom od strane državnih organa (rad inspekcijskih organa, obuka malih proizvođača) u cilju kontrole ispravnosti proizvoda kao i izdavanja odgovarajućih licenci za manji obim prodaje prehrambene robe iz porodične proizvodnje, uspostavila bi se prava konkurencija između velikih i malih prodavaca hrane – što je zapravo jedini put za kontrolu cena hrane i njihovo sniženje.

Nastupajuće krize 21-og veka – od današnje globalne finansijske krize i krize koju donose sve manje raspoložive količine prirodnih resursa (vode, plodne zemlje, minerala, nafte i ostalih fosilnih goriva), do opasnosti koje donose klimatske promene – nameću koncept Održivog razvoja kao jedini mogući oblik života i ekonomije u ovom veku. Ovo će zahtevati preispitivanje svih dosadašnjih oblika znanja kao i organizacionih modela na raznim nivoima - sa stanovišta njihove efikasnosti u uslovima koje nameće ovaj vek.

Karakter krize će zato zahtevati otvorenost u prevrednovanju kako aktuelnih, današnjih znanja i organizacija, tako i starih, tradicionalnih znanja i organizacija za koje je izgledalo da su izgubili svaku vrednost.

Ovaj diskurs o efikasnosti farmerske pijace je zapravo samo jedan od priloga u tom pravcu.

Ratko Karolić