21. 01. 2010.

Stari rumunsko selo

Oko 1.200 domaćinstava u Senpetr Mareu, od kojih su 400 srpska, obrađuje 8.000 hektara. Oko 35 odsto zemljišta je u u vlasništvu stranaca, uglavnom Italijana i Nemaca. Tu zemlju niko ne radi. U Senpetr Mareu se do pre dvadeset godina povrće i voće proizvodilo u velikim količinama i, uglavnom, izvozilo. Plastenici su bili na sve strane. Sada se sve to uvozi.

Boraveći u Rumuniji kao jedan od članova Društva agrarnih novinara imala sam priliku da u Senpetr Mareu upoznam Steva Jorgovana - Srbina.

Sa njim sam pričala o poljoprivrednoj proizvodnji i problemima sa kojima se suočavaju rumunski proizvođači. Kako je rekao rođen je u Fetveljeu čisto srpskom, ali dosta manjem selu pokraj Senpetru Marea, ili kako ga Srbi zovu Velikog Senpetra. Sa svojom porodicom živi u četrdesetak kilometara udaljenom Temišvaru, ali je vezan za selo i svaki dan je tu.

- Po zanimanju sam veterinar, ali otkako sam u penziji svaki dan sam ovde. Ovde nam je kuća, zemlja, mlin, dve prodavnice, benzinska pumpa... Nakon revolucije ovde sam otvorio prvu radnju. Jedno vreme sam hteo da povežem ceo lanac u poljoprivredi počev od proizvodnje pa do prodaje gotovog proizvoda. Tako sam sagradio i četiri hladovnice – jedne ovde, a druge u mom rodnom selu. Međutim, došla je ekonomska kriza pa smo stali sa proizvodnjom brašna u mlinu, mada je proizvodnja bila dobra i kvalitetna, ali su otkupne cene bile male i nije vredelo. Stoga nisam ni sinove hteo da ostavim da rade zemlju. Stariji Saša je mašinski inženjer i radi u jednoj italijanskoj firmi u projektovanju, ali ima i sopstvenu prevozničku firmu. Mlađi Borko je završio Poljoprivredni fakultet, ali vodi uspešno dva dosta dobra i poznata restorana u Temišvaru. Ali bez obzira na svoje poslove, oba mi pomažu ovde na selu u sezoni - onda kada mi je pomoć najpotrebnija.

Na mojim parcelama sejem kukuruz - uglavnom NS – 444 – ali, na žalost, zbog skupoće ne na svim površinama, žito, suncokret i soju, a u zavisnosti od godine i vremenskih uslova prinosi su različiti, ističe Jorgovan.- Kada je reč o kukukruzu mogu reći da su prinosi od 7 do 9.000 kilograma suvog zrna po hektaru, od 2.800 do 3.500 kilograma rodi suncokreta, 4.300 kilograma žita i oko 3.000 kilograma po hektaru soje.

- Moram reći da nam ovde u selu problem predstavljaju prodate parcele koje su neobrađene. O čemu se radi? Stranci su pokupovali zemlju jako jeftino, uglavnom počev od 1.000 do najviše 1.500 evra po hektaru od naših ljudi koji nisu mogli da je rade i time bili prinuđeni da je prodaju. Naime, naše selo stari. Ali i pored toga što je radna snaga stara i dalje se bavi poljoprivredom. Prosečna starost je 55 - 60 godina. Oko 1.200 domaćinstava, od kojih su 400 srpska, obrađuje 8.000 hektara. Od toga je sada oko 35 odsto u vlasništvu stranaca – Italijana i Nemaca uglavnom - i tu zemlju sad niko ne radi, upućuje nas u situaciju Stevo Jorgovan,- ona sad stoji neobrađena. Tako sav korov i trava sa zaparloženog zemljišta dolazi na naše. Kolike su to nevolje znaju svi koji se bave poljoprivredom tim pre što su herbicidi i nafta jako skupi. Kad ovome dodamo da u Senpetru sem mog mlina, restorana, prodavnica i benzinske nema nekih prerađivačkih kapaciteta, izuzev još nekoliko manjih radnji, onda nije ni čudo što mladi rade uglavnom u Velikom Senmiklošu u stranim firmama i što su otišli u Nemačku, Španiju, Italiju...

U obrađivanju zemljišta našem sagovorniku smeta i to što mu je zemljište rašireno po celom ataru.

- Imam traktor od 580 konja i koji je za 1.000 hektara, nije za male površine, nerentabilan je, ali tako brže i kvalitetnije odradim posao. Drugima ne pružam usluge. Očekujemo da dobijemo subvencije i ako nas Vlada malo bolje protežira biće dobro, tim pre što hleba i mesa uvek treba. Uslovi za voće i povrće više nisu dobri. Ovde se do pre dvadeset godina maksimalno izvozilo povrće i voće, i jako dobro se poslovalo. Plastenici su bili na sve strane. I sam sam imao oko 3.000 metara kvadratnih plastenika. Dakle, nema radne snage, a ova proizvodnja nije rentabilna jer se ti proizvodi masovno uvoze. Ne možemo više da platimo ni električnu energiju i naftu koji se troše za obradu i zagrevanje u plastenicima... Ne možemo da konkurišemo voću iz Mađarske i Turske, krompiru iz Mađarske i Srbije odakle najviše dolazi.

Što se stočarstva tiče naš sagovornik na kraju razgovora u njegovom restoranu gde je ugostio novinare DAN-a, kaže da trenutno ima samo 2.000 koka nosilja i oko stotinak svinja u jednom turnusu i da drugo nije rentabilno...

Tekst i snimak: Nada Dedijer