31. 01. 2010.

Na tragu opake bolesti – po mirisu

Pčelarstvo i kinologija – dva hobija koji na prvi pogled zaista nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Ali, ponekad se pogreši, ako se posmatra jednostrano.

Pčelarima, pa čak i početnicima, je poznato da se na pčelinjaku javljaju razne bolesti – od prolećne nozematoze i varooze s kojom se bori gotovo čitave godine pa do, najopakije, američke truleži legla. Američka kuga ili trulež pčelinjeg legla zarazna je bolest zatvorenog pčelinjeg legla koju izaziva patogeni mikroorganizam Bacillus larvae. U košnici bolest prenose pčele koje neguju i hrane leglo, unoseći ga kroz hranu u organizam larve, gde se velikom brzinom množi čineći da ona ugine kada se ćelija zatvori. Vidljivi znaci bolesti su nekompaktno, šareno leglo sa ulegnutim poklopćićima na kojima je obično sićušna rupica u sredini. Kada se ćelija otovri, u njoj se nalazi uginula larva koja se raspada u tamnosmeđu rastegljivu masu karakterističnog mirisa na stolarsko tutkalo (tutkalo je starinski lepak za drvo izrađen od životinjskih kostiju, najbolje zečjih, i ređe životinjskih koža, danas zamenjen sintetičkim lepilima, sem u posebne svrhe). Raspadnuta larva je prilepljena uz zidove ćelije, gde se sasuši ostajući samo mnoštvo spora spremnih da bolest prošire.

Kao i svaka bolest, tako i ona napada zdravi organizam, u ovom slučaju pčelinje zajednice, i razvija se sve dok ne uzme maha i dostigne stadijum pomenutih vidljivih znakova. Prehladu ili grip nećemo osetiti onog trenutka kada je počela da narušava zdravo stanje našeg tela, već će se prvo pojaviti naznake simptoma, slabost, povišena temperatura, da bismo konačno obratili pažnju da „nešto nije kako treba“ i preduzeli mere lečenja. Ni naše pčelice nisu u drugačijoj situaciji; i u košnici se ova opaka bolest razvija, širi i dostiže stepen kada je, pregledajući društvo, konstatujemo ili možda čak i previdimo. O uzorkovanju, analizi i merama koje se preduzimaju izlišno je govoriti.

Cilj ovih redova je da se ukaže na veliku pomoć koju nama, kao pčelarima, mogu pružiti psi, adekvatnom dresurom. Dobro je poznato da sve policije sveta koriste dresirane pse za otkrivanje tragova: prate trag zločinca, ali nepogrešivo nalaze drogu skrivenu čak i u bunkerima u vozilima gde je čitava okolina pod slojem mašinskog ulja ili goriva ili u pneumatiku. Kako to postižu? Biolozi su utvrdili da je površina kojom pas oseća miris veličine 150 do 170 cm2, a površina kojom čovek oseća miris ne veća od 5 cm2. Sluzokoža za mirisanje kod psa je debela 0,1 milimetar, a čoveka samo 0,006 milimetara. Pas ima oko 220.000.000 mirisnih ćelija, a njuh mu ima osećaj za preko 500.000 različitih vrsta mirisa i koncentracija. Čulo njuha kod psa je 11.500 puta osetljivije od ljudskog. Osim čula, senzorne osetljivosti, bitna je i prerada primljenih nadražaja u mozgu. U odnosu na telesnu masu pas ima pet puta manji mozak od čoveka, ali je jedna sedmina moždane mase namenjena mirisima, dok je taj moždani režanj kod čoveka težak samo nekoliko grama. Čovek, ne samo da slabije osećamo mirise, već i ono sto oseti, ne može ni približno tačno da raspozna kao njegov najodaniji prijatelj, pas.

Za uočavanje truleži potrebno je da se košnica otvori. Svako otvaranje stres je za pčele i treba ga izbegavati. Ali, time ostavljamo bolest da se razvija i na nju nailazimo tek redovnim pregledom, a to može da bude i stanje kada je uveliko uzela maha. Obolela zajednica, u ma kojem stepenu bila, neće imati budućnost, ali će biti izvor zaraze koja će se širiti pčelinjakom, našim i susednim.

Praktični američki pčelari ovo već duže vremena koriste. Na velikim pčelinjacima veoma je ekonomično za kontrolu bolesti iskoristiti dragocenu sposobnost pasa da mogu nanjušiti bolest već u začetku. Nedavno je veliku medijsku pozornost privukao dve godine star crni pas rase labrador retriver, Klinker, obučen u Merilendu, za potrebe Odeljenja za poljoprivredu. Pčelarski inspektor Vilijam Troup (William Troup), sa kojim radi, kaže da može da sa Klinkerom radi mnogo brže. Klinker i Troup ispituju pčelinjake i, ako je ustanovljena bolest u začetku, društvo uglavnom može biti izlečeno antibioticima (U SAD je, za razliku od nas, zakonom regulisano da je dozvoljeno lečenje američke truleži pomoću antibiotika). U suprotnom, ako je bolest uzela maha, pčele će se razboleti i uginuti, pa sledi spaljivanje. Zanimljivo je ponašanje ovog dresiranog psa. Kada vršeći smotru košnica naidje na neku sa mirisom bolesti, seda pred nju i markira je. Potom sledi nagrada, dobija gumenu lopticu da se poigra s njom, i nastavlja se rad.

S razlogom se postavlja pitanje koliko je pouzdano osloniti se na ovakav način kontrole. Prema rečima inspektora Troupa, u dosadašnjem radu nije bilo ni jednog slučaja da je pogrešio. Tako je u oblasti Montgomeri u Merilendu otkrio tri slučaja bolesti, a kada je uzorkovano, sve „osumnjičene“ pčelinje zajednice bile su pozitivne tj. obolele. Još krajem sedamdesetih godina Merilend je postala prva država koja koristi pse za otkrivanje ove pčelinje bolesti i jedina koja ih je uvrstila u radne pse inspekcije. S razlogom, s obzirom da dresirani pas može da njuhom pregleda oko stotinu košnica za svega 45 minuta i da markira sumnjive, dok bi za taj isti posao bilo potrebno nemerljivo više plaćenih radnika. Psi rade mahom u jesen i zimu, kada su pčele mirnije, manje izleću i manja je verovatnoća od uboda nosa.

Nadamo se da će ova iskustva potaknuti na razmišljanje i biti ideja da se i među pčelarima nađu i kinolozi koji će dresurom makar jednog psa začeti ovakvu dobru praksu i kod nas.

Dejan Kreculj, prof.