14. 06. 2005.

Suncokretova paša

Suncokretov med je ćilibarsko žute boje, slabog mirisa na biljku, slatkog do malo trpkog ukusa. Posle vrcanja brzo kristališe u krupne kristale i stvrdne. S obzirom na obilje polena koji sadrži veoma je cenjen u svetu, ali kod nas usled slabe obaveštenosti kupaca koji sumnjaju na falsifikat videvši ga kristalisanog, vrlo podcenjen. Za jednostavan napitak blagotvoran kod nedostataka vitamina E potrebno je: 50 grama pšeničnih klica, 50 grama cvetnog praha i 1 kilogram suncokretovog meda. Cvetni prah i pšenične klice umešati u med. Između obroka popiti jednu do dve kašike medne smese otopljene u vodi ili mleku.

Zbog izuzetno loših meteoroloških uslova koji su vladali ove godine, sa čak nezapamćenim snegom u višim predelima Srbije početkom juna, od ostatka leta s pravom očekujemo da nadoknadi sve do sada izgubljeno. Na lipovoj paši , gde su bili povoljni uslovi, jaka pčelinja društva brzo su napunila košnice. Usled obilnih padavina, a u Srednjem Banatu i zbog poplava, koje su uslovile kasniju setvu suncokreta može se očekivati duže korišćenje lipove paše, a u priobalju i amorfe, bagremca. Kako bilo, iako na skromnijim površinama nego ranije, suncokretova paša ostaje i dalje dobra i sigurna pčelinja paša.

U našem podneblju ona je glavna količinska paša, pa je ne treba propuštati. Sadržaj šećera u nektaru suncokreta kreće se od 40 do 60%. Svaki od preko 4000 cvetića koji čine ovu slasnu cvast izluči za 24 sata i do 0,3 miligrama šećera. Cvetanje traje tri sedmice, neretko i gotovo čitav mesec. Pašni kapacitet ove medonoše je preko 40 litara nektara i 80 kilograma polena po jednom hektaru. Naravno, za postizanje kvalitetnih prinosa potrebo je da obe strane savesno urade svoj deo posla: ratari da odneguju jake i zdrave biljke, dobro prihranjene na uzorno čistim parcelama bez korova, a pčelari da na pašu dodju sa snažnim pčelinjim zajednicama koje će ove potencijale moći da ostvare.

Za oprašivanje i medobranje dovoljna su jedno do dva jaka pčelinja društva po hektaru. Da bi rezultati bili bolji, dobro je što ravnomernije rasporediti košnice duž čitave njive. Kod odabira mesta, poželjno je odabrati parcelu sa bliskim nivoom podzemnih voda, ali i paziti da nije izložena jakim i stalnim vetrovima koji bi smanjivali vlažnost vazduha. Mesto na koje se postavljaju košnice treba da bude ocedno i tvrdo, neuzorano, kako bi se izbeglo eventualno naginjanje i prevrtanje košnica pod teretom unosa. Po mogućnosti košnice treba da budu osunčane samo u jutarnjim i popodnevnim satima, ali se u svakom slučaju mora obezbediti nesmetano strujanje svežeg vazduha. Idealna mesta su vetrozaštitni pojasevi duž velikih kompeksa.

Pre nego što se pčelar odluči za određenu lokaciju, treba da se obavesti o preduzetim agrohemijskim merama zaštite. Pčele treba doseliti na suncokretovu pašu u dogovoru sa vlasnikom parcele, da kasnije nebi bilo neprijatnosti ili čak gubitaka na pčelinjacima usled prethodno primenjih pesticida. Naravno, kao i kod svake selidbe, podrazumeva se da su potrebni dokumenti o zdravstvenom stanju društava.

Pčele na suncokretovoj paši izuzetno dobro i obilno grade saće i stvaraju vosak. Ovu prednost treba iskoristiti za obezbedjenje dovoljne količine mladog saća i za uzimljavanje koje predstoji. S druge strane, i dalje su aktuelni ramovi gradjevnjaci jer se njihovom primenom broj varoa može gotovo prepoloviti. U želji da uštede na izgradnji voska, neki pčelari otklapaju trutovsko leglo, ispiraju ga i vraćaju u košnicu. Na taj način mnogo varoe bude odstranjeno, ali rezultati nemačkih istraživača ukazuju da je znatno veće „interesovanje“ varoe za ćelije koje se tek izgradjuju nego za izgradjene. Zato je praktično prazan ram koji će se koristiti kao gradjevnjak, podeliti letvicama na tri jednaka okna i periodično odstranjivati i u sunčanom topioniku pretapati onu trećinu trutovskog legla u kojem su ćelije zatvorene.

Suncokret daje i obilje polena koji treba takodje iskoristiti. Postavljanjem hvatača na košnice može se sakupiti dovoljno cvetnog praha za sopstvene potrebe, za zimsko pripremanje oplemenjenih pogača, ali i za prodaju.

Ako je suncokretova paša poslednja kada pčele prikupljaju nektar i za pčelara, ako ne očekujemo na prostorima gde pčelarimo još značajnijih unosa, prilikom vrcanja treba med uzimati samo iz saća sa medom, dok satove sa leglom i vencima meda valja ostaviti pčelama za zimu i prolećni razvoj. Nekada je medju neukim pčelarima vladalo mišljenje da je uzrok lošeg zimovanja taj što su društva ostavljana na suncokretovom medu, pa su njegovi kristali oštećivali pčelinji crevni trakt i otuda se javljala nozematoza. Danas je i početnicima jasno da je to parazitozna bolest koju uzrokuje jednoćelijska životinja Nosema apis. Ona se umožava u srednjem crevu pčele, napada i razara njegove ćelije, onesposobljavajući ga za normalno funkcionisanje. Snažne pčelinje zajednice sa uspehom se brane od ovog oboljenja, posebno kada je pčelar uredan i dosledno sprovodi mere dezinfekcije.

Osim nektara i polena, suncokretova cvast stvara i čitav niz drugih jedinjenja. To su aromatične materije, njih preko trideset, od kojih su neke veoma štetne po pčele što se selekcijom pokušava da eliminiše. Suncokretova paša često može da bude velika "klopka". U otežanim uslovima neke sorte intenzivno luče između trubastih cvetića cvasti smolasta jedinjenja. Dolazeći po nektar i polen pčele se lepe i tako stradaju. Selekcionisanjem se teži stvaranju biljaka koje nisu tome sklone.

Dejan Kreculj
www.pcelinjak.com
medija@pcelinjak.com