14. 11. 2002.

Izvoz voća pouzdan posao

Da je izvoz malina isplativ posao vidi se i po broju novih hladnjača u Srbiji, ali i po broju izvoznika. Jer, za poslednjih desetak godina izgrađeno je 20 privatnih hladnjača pa ih je sada ukupno oko 70. Istina, ni broj hektara ni ukupne količine nisu se povećale, već je to preraspodela između društvenog sektora koji je posustao i privatnog.

Od izvoza voća svake godine u Srbiju stigne stotinak miliona dolara. Odstupanja su pet miliona dolara više ili manje od godine do godine. Najveći deo tog novca stigne u brdsko-planinska područja, pa se može reći da je voćarstvo, ono izvozno orijentisano, održalo, a ponegde i preporodilo sela tih krajeva. Kao, na primer, zapadne Srbije i to zahvaljujući malinama.

Izvoz voća nije posustajao ni u najtežim godinama prethodne decenije. Na primer, u godini kada je bilo NATO bombardovanje, koja je, uz to, bila vremenski izuzetno nepovoljna zbog velikih kiša, izvezeno je voća u vrednosti od 103 miliona dolara. Godinu dana kasnije, kada se u prvoj polovini izvozio rod iz te 1999. godine, a u drugoj iz rekordno sušne 2000. godine, izvozom voća smo zaradili 93 miliona dolara. Većih finansijskih odstupanja nije bilo ni cele prethodne decenije, tako da se izvoz voća pokazao kao posao visokog stepena sigurnosti koji nije izneverio one koji su se u njega upustili.

Niču privatne hladnjače

Iako se devizna zarada u celini nije menjala, mnogo šta se promenilo u strukturi izvoza voća. Najviše se izvozi malina i na njoj se godišnje zaradi do 60 miliona dolara. Pre deceniju, pa i više, izvoz malina je vredeo polovinu današnje sume, ali se zato značajna zarada ostvarivala izvozom višanja i šljiva. Nekada smo izvozili 45.000 tona zamrznutih višanja bez koštica, milione tegli kompota od višanja i desetak hiljada tona paster višnje - one u limenkama od pet kilograma, takođe bez koštice. Sve ovo je vredelo i više od 25 miliona dolara. Danas se višnje izvoze jedva u vrednosti devet do deset miliona dolara, uglavnom one zamrznute, i ni jedna tegla kompota.

Iako se svake godine priča o velikim mogućnostima domaćeg šljivarstva, jer su čak polovina stabala voća u Srbiji šljive, kao i o izvozu suvih šljiva još u doba Kneževine Srbije, a i onom potonjem pri kraju postojanja velike Jugoslavije vrednom takođe desetine milione dolara, izvoz šljiva je sada tek simboličan. Svežih šljiva prošle godine je, na primer, izvezeno nepunih 5,5 hiljada tona u vrednosti 855.000 dolara, a suvih šljiva svega 1.131 tonu za 800.000 dolara.

Da je izvoz malina isplativ posao vidi se i po broju novih hladnjača u Srbiji, ali i po broju izvoznika. Jer, za poslednjih desetak godina izgrađeno je 20 privatnih hladnjača pa ih je sada ukupno oko 70. Istina, ni broj hektara ni ukupne količine nisu se povećale, već je to preraspodela između društvenog sektora koji je posustao i privatnog.

- U izvoru maline ima 270 registrovanih vlasnika deviznog priliva. Među njima su i hladnjače, znači oni koji su opredeljeni da se bave ovim poslom, ali je i znatan broj onih koji su se igrom različitih poslovnih interesa našli među njima - objašnjava Jovo Đilas, direktor Jugoslovenskog fonda za voće i povrće.

Pre nekoliko godina u doba ekonomske krize kada je posedovanje sopstvenih deviza bio uslov uvoza, izvozom malina su se bavili svi kojima su iz raznih razloga trebale pare za kupovinu strane robe: "Jugopetrol", Elektronska industrija, Arkan, industrija nameštaja i mnogi drugi.

- Za to vreme razumljivo je da je bilo mnogo izvoznika maline, ali je krajnje nerazumljivo da je njihov broj toliko veliki i danas kada se do deviza dolazi lako kupovinom kod NBJ. Znači da je ova roba atraktivna i za one van ove branše. Međutim, u ovakvom slučaju, kada oni postanu vlasnici ove robe, zainteresovani su da je plasiraju što pre da bi vratili pare. Za njih cena jeste važna, ali nije primarna i to je prva prilika za neosnovano obaranje cena čime prave štetu tradicionalnim izvoznicima koji su dugoročno opredeljeni da se bave ovim poslom - kaže Đilas.

Zbog privlačnosti zarade malina skoro svake godine postaje problem još pre branja. Kako to naš sagovornik kaže, problem je sve: i kad rodi, i kad ne rodi, kad je cena mala, kad je cena visoka. Ove godine malinari su tražili povećanje otkupne cene na jedan evro ili 60 dinara i u tome su, uz blokadu puteva, tražili čak i intervenciju republičkog premijera.

Tržište i iznuda

- U uslovima tržišne ekonomije na može se na ovakav način iznuđivati cena. Pogotovo u situaciji kada kupac, odnosno hladnjače nisu monopolisti. Druga bi situacija bila da postoji monopol i da nemaju kom drugom da je prodaju, a samo na ariljskom području ima sedam do osam novih privatnih hladnjača. Ni njihovo poređenje sa postignutom izvoznom cenom nije umesno. Jer, na primer, roda prošle sezone prosečna izvozna cena bila je 1,04 dolara, godinu ranije bila je 1,17 dolara a još jednu godinu ranije 1,12 dolara, što znači da bi prema njihovom zahtevu hladnjače radile za svega 20 centi maline po kilogramu, što je neizvodljivo. Njihovo pozivanje na izvoznu cenu prvog kvaliteta nije dovoljan argument, jer ovaj kvalitet od godine do godine čini 39, ali i 25 odsto u strukturi izvoza. Troškovi proizvodnje zbog poskupljenja repromaterijala možda jesu veći, ali to ne znači da se zbog toga može postići veća izvozna cena jer je ne diktiramo mi već strani kupci.

Naš sagovornik kaže da je dobro što su prerađivači prihvatili da u upravnim odborima hladnjačama budu i proizvođači jer je to dobar način da se kontroliše raspodela dobiti uz asistenciju finansijskih organa države, odnosno da se postigne da roba sama sebe plaća. Dobro je i što će otkupljivači dobiti kredite pod povoljnijim uslovima ali je važno da rok vraćanja bude bar devet meseci, jer će se samo tako postići da se cena održi. Jer, zbog skupih kredita krajem prošle i početkom ove godine prodali smo pet hiljada tona maline više u odnosu na višegodišnju dinamiku. Sada je cena bolja ali mi za tu cenu nemamo robu da bismo popravili izvozni prosek.

Jovana Rabrenović
www.politika.co.yu